O музеју

Зграда Народног музеја Топлице


Локација

У склопу централног градског језгра 1912.године пројектована је за потребе станице ПТТ-а једна је од лепших зграда у Прокупљу, складна и строго симетрична угаона грађевина заузима састав улица: Ратка Павловића и Поштанске. У време изградње заједно је са зградом Начелства и зградом старе Гимназије свакако била доминантно обележје града док се и данас истиче својим рустичним елементима фасадне пластике.


Прилике у Прокупљу по ослобођењу од Турака и између два светска рата


...Ретко је наћи овако лепо и романтично место. Као год што ће сада, и још коју годину од сада, ретко ко хтети да живи у овој варошици која не изобилује угодбама за живот, тако ће се некадa, када оно стече она што сада нема, отимати да живе у том лепом и пријатном месту српски пензионери и сви који траже одмор од рада и труда, и нужде за лепотама природним. 1

И тако је Прокупље почело да стиче, и стекло би да време не доноси, стално неке, нове потребе.

Било је потребно 20 година, од ослобођења од Турака, да се изгради прва већа јавна грађевина (стара зграда Гимназије 1898. године) док се већи део града обликовао полако, стихијски без јасног плана (дуж главне чаршије са пијачним центром ницале су механе, дућани, занатске радионице формирајући данашњу главну улицу и централни трг).

Касније, између два светска рата, Прокупље наставља свој спори развој без јачих подстицаја са стране. На месту старих кућа и дућана подижу се нове, зидане, углавном приватне зграде. Градске улице се уређују према урбанистичким плановима, уводи се електрично осветљење, озелењавају јавне површине, пошумљавају брда око града. У овом периоду, као значајнији пројекти, изграђени су градски водовод и железничка пруга. Ипак, све је то недовољно да се напусти паланачки карактер вароши.

Тек педесетих година XX века у Прокупљу почиње убрзани развој и модернизација града. Формиране просторне композиције између два светска рата разбијају се новом регулацијом и изградњом великих савремених грађевина, а паланачка слика вароши оставља прошлости.



Зграда Поште


Иако се у Саопштењу РЗЗЗСК из 1974. године2, као и у пројектној документацији ЗЗСК Ниш, наводи да је зграда Народног музеја Топлице подигнута 1912. године, овај податак се не може узети без резерве.

Насупрот овој тврдњи говоре, не наводећи изворе, прокупачки хроничари Слободан Несторовић и Драгољуб Мирчетић. Описујући град после Првог светског рата, С.Несторовић каже да се у Прокупљу поред ниских варошких кућа издвајају само две веће грађевине - зграда Окружног начелства и школска зграда3. Тешко је замислити да је зграда тог габарита и такве архитектуре остала неопажена на урбаној мапи неразвијене паланке на самом почетку XX века. Нешто касније С. Несторовић наводи да су 1925.године саграђене две значајније јавне грађевине:зграда поште (данашња зграда Музеја Топлице) и зграда женске занатске школе, у данашњој Кнез Михаиловој улици.4 Док Д. Мирчетић говорећи о телеграфско телефонским линијама каже да је тек 1925. године у Прокупљу изграђена зграда Пошта (данашњи Народни музеј Топлице).5

Не би требало искључити могућност да је изградња започета и заустављена 1912. године а довршена 1925. године.

Масивну приземну зграду пројектовао је архитекта Бранко Таназевић6 за потребе ПТТ станице. Пружа се уз саму регулациону линију улица Ратка Павловића и Поштанске.

У конципирању зграде Таназевић се ослања на академске композиционе шеме. Основа је развијена и симетрична по дијагонали. Два крила, подењена у два тркта - ходници и просторије, сучељавају се октогоналном масом, са улазном партијом наткривеном кубетом, и на крајевима проширују према дворишту.

Фасаду карактерише јака рустика високог подножја од камених блокова и смена глатких и грубих површина средње зоне. Приметна је геометријска декорација (троугаони забат, заглавни камен). Употреба испупчених квадара карактеристична за Таназевића, концентрисана је у оквирима прозора, на кули и атикама. Уличне фронтове прекидају средњи ризалити надвишени атикама. Целу зграду окружује изражен кровни венац који је уједно и једина декорација равних дворишних фасада. Осмоугаона кула на углу, као најистакнутији елемент фасаде, наглашава главни улаз и заједно са атикама ублажава крутост целе композиције. Изнад главног улаза делимично је сачуван орнамент, представа лава, који је касније прерађен у медаљон. Орјентација зграде према централном градском језгру и подједнака посвећеност обема уличним фасадама је разумљива ако се има у виду да је простор испред зграде, у време изградње, био неоптерећен а Поштанска улица знатно шира7.

У десном крилу биле су смештене службене просторије са службеним улазом и вертикалним комуникацијама као и једном подрумском просторијом. Док су у левом крилу биле смештене услужне, повезане са главним улазом, и санитарне просторије у које се улазило из дворишта и које су судећи по фотографијама уочи рушења истих дозидане накнадно,(вероватно у време изградње водовода 1926. године). У само двориште се, због конфигурације терена, улазило из Поштанске улице.

Конструкција је изведена у масивном подужном систему. Зидови су осим високог подножја од камених блокова, зидани целом висином од опеке у кречном малтеру. Међуспратне конструкције судрвене са плафонима малтерисаним на трсци осим међуспратне конструкције изнад подрума која је премошћена пруским сводом. Кровна контрукција је вишеводна од дељаних храстових греда урађена у систему косих столица са распињачама. Кула као и атике су покривене бакарним лимом.

Године 1962. из задужбине Др Алексе Савића у зграду Поште пресељава се Народни музеј Топлице. Овом приликом вршене су мање адаптације у ентеријеру како би се простор прилагодио потребама Музеја. Затим 1966. године одлуком Скупштине општине Прокупље, Музеј и званично постаје власник просторија.

Почетком седамдесетих јављају се идеје о проширењу Музеја тј. о изградњи уметничке галерије, депоа и других помоћних просторија, као и уређењу изложбеног простора. Предлог проширења који би задовољио ове потребе и у најмањој мери пореметио постојећу архитектуру дала је екипа Завода за заштиту споменика Ниш. Пројектом предвиђено је спајање левог и десног крила тј.изградња велике вишенаменске сале, улазног хола, депоа и помоћних просторија. Паралелно са овим ангажовањем донешено је, марта 1977. године, решење којим се утврђује да зграда Музеја има својства споменика културе чиме се ставља под заштиту Завода за заштиту споменика. Нешто касније предлог је у савременијем коструктивном склопу разрадило Предузеће за пројектовање у Прокупљу. Њиме је предвиђен галеријски простор изнад депоа, канцеларија и помоћних просторија и нешто мања сала. Ово решење је по речима тадашњег кустоса Драгослава Маринковића (касније директора) прихваћено као економичније и већ се 1978. године почело са изградњом8. У току изградње се, због поновног уплитања економије, нажалост, одустало од формирања депоа што је проузроковало мање измене у организацији просторија. Уштеде су прављене и у завршним радовима па је Музеј остао без квалитетније столарије и завршне обраде плафона и сл.

Новоизграђени део, иако сам по себи занимљив, украшен челичним гредама као логичним наставком конструкције, не прелази габарите старе зграде, ни у равни крова, и (не) видљив је само из унутрашњег дворишта тако да не ремети доживљај првобитне архитектуре зграде.

Рађен је у скелетном коструктивном систему где су челични носачи повезани армиранобетонским гредама и плочама. Међуспратна конструкција и кровне плоче су од армираног бетона док су спољни зидови изведени у комбинацији АБ платна и фасадне опеке.

После 2000. године Музеј се припремао за ново проширење. Овога пута у плану је била адаптација таванског простора у канцеларијски што би за последицу имало ослобађање простора у приземљу за формирање депоа. Пројекат адаптације је 2002. године урадио Завод за заштиту споменика културе Ниш. Дванаест година касније део пројекта је искоришћен за санирање кровног покривача односно као прва фаза адаптације. Овим радовима Музеј је добио нови кровни покривач са термоизолацијом и кровним прозорима. Новонастали приоритети, као што су санација фасаде и кровног покривача изнад галерије, зауставили су адаптацију до њиховог решења.

Иако захтева више санација у коструктивном смислу зграда Музеја је у прилично добром стању. Санирање фасаде, крова, побољшање енергетске ефикасности, уређење партера као и формирање депоа и помоћних просторија, уз поштовање споменичких вредности, пожељна је будућност зграде Народног музеја Топлице.

Милан Радовановић д.и.а.

 

 

1 Мита Ракић, Из нове Србије, Лесковац 1987, фототипско издање чланка из часописа Отџбина књ. 4,5 и 6, за 1880 и 1881. годину, стр 7-8

2 Б. Несторовић, Преглед споменика архитектуре у Србији у XIX века, Саопштења РЗЗЗСК X, Београд 1974. стр. 165. У рукописима објављеним 2006. под називом Архитектура Србије у XIX веку Б. Несторовић се уздржава од навођења године изградње музеја

3 С. Несторовић, Под Хисаром, Београд 1972. стр. 106

4 Исто стр. 115.

5 Д. Мирчетић, Прокупље и околина између два светска рата (1918 - 1941), Прокупље 1998. стр. 97.

6 Бранко Таназевић (1876-1945). После завршеног Машинског одсека Техничког факултета Велике школе у Београду, студира архитектуру у Минхену где дипломира 1903. године. Затим ступа у Министарство грађевина, а 1905. године изабран је за доцента на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, за предмете: орнаментика, декорације у боји и моделовање, а доцније и за уређење градова. Пензиописан је као редован професор 1943. године. Поред његове архитектонске делатности у стиловима модернизираног академизма и сецесије, интересовао се за стару српску и народну уметност и учинио је знатне напоре у стварању српског националпог стила. Иитересовао се и за стамбене проблеме села и за уређење градова. Познатија дела телефонска централа из 1908. и Министарство просвете из 1912. Поред његове архитектонске делатности у Србији, пројектовао је и павиљон Србије на међународној изложби у Турину (1911) са арх. М. Рувидићем и написао је више запажених стручиих чланака у Српском техничком листу. и др.

7 Изградњом тржног центра, брутално уметнутог између споменика културе Соколског дома и музеја, западна фасада је бачена у други план а Поштанска улица сведена на ниво пролаза.

8 Затварање два тракта без ремећења постојећег крова отворило је проблем атмосферских вода. Решење је нађено израдом више бетонских косих плоча покривених бакарним лимом са вертикалним одводима од ливеног гвожђа унутар објекта. Ово решење је дало разиграност у ентеријеру галерије али се показало непрактично за одржавање па је већ прве године приликом чишћења леда оштећен кровни покривач (На уклањању леда са кровног покривача били су ангажовани издржаваоци казне у Окружном затвору Прокупље, односно, најблаже речено нестручна лица). Убрзо је уследила санација. Изнад постојећег кровног покривача подигнут је нови од ребрастог алуминијумског лима а сва вода из унутрашњег дела објекта се хоризонталним коритом одводи ван зграде.